Prema Hesiodu, od koga potiče najstarija priča o rođenju Afrodite, ona se pojavila iz „morske pene“ (afros), koja se podigla kada je pobunjeni Kronos uzburkao more, bacivši u njega odsečene Uranove genitalije. Laki dah zapadnog vetra nosio je morskom pučinom njenu ljupku figuru, koja je stajala na ljušturi školjke, sve dok se ista nije nasukala na obale Kipra. Tamo su Afroditu pozdravile Hore, božanske zaštitnice prirode, koje su zbog njenih cikličnih životodavnih pljuskova bile poistovećene sa godišnjim dobima. Pri svakom Afroditinom koraku, sveža zelena trava nicala je pod njenim stopalima, a Horama su se pridružili i drugi Afroditini pratioci, Eros (Ljubav) i Himeros (Ljubavna čežnja), da prate novu boginju na skup besmrtnika. Prema Homeru, kako bi koji ugledao Afroditu, svaki od bogova je poželeo u svom srcu da je uzme za ženu i odvede u svoje boravište („New Larousse Encyclopedia of Mythology“, 1971). Bilo je mnogo i smrtnika i bogova, kojima se ispunila želja da vode ljubav sa Boginjom. Mada se, prema kasnijim pričama, udala za Hefesta, on je nikada nije posedovao, a priče o Gracijama koje su je kupale i mazale uljem besmrtnosti, podsećaju nas da je ona obnavljala svoje devičanstvo („Woman’s Mysteries: The Virgin Goddess“, E.Harding). Arhetipska ženska energija Afrodite takođe se deli na trojstvo u kojem se ona naziva imenima: Afrodita Pandemos, Afrodita Uranija i Apostrofija – što je zapravo gruba podela na sedište, egzaltaciju i pad/izgon Venere. U „Gozbi“ Platon pravi jasnu razliku između „čulne ljubavi“ (koju predstavlja Afrodita Pandemos) i idealizovane ili platonske ljubavi, koju predstavlja Afrodita Uranija (u prevodu: „nebeska ljubav“). Treći vid ljubavi, Apostrofija, prevodi se kao ona „koja odbija od sebe“ (tamna strana Afrodite) – koja  nas uvodi u bolno iskustvo odbijanja i gubitaka u ljubavi, ali i proces (duhovnog) učenja koji se odnosi na prolaznu prirodu ljubavi. Kao boginja žalosti, ona oplakuje svake godine smrt svog mladog ljubavnika, Adonisa, ali u svom bolu i patnji, dolazi do spoznaje da je ljubav nemoguće posedovati. Ljubav i strast su po svojoj pravoj prirodi: nepostojane. I pored saznanja o prolaznoj prirodi ovozemaljske ljubavi, Venera Afrodita je u stanju da povećanim intenzitetom izrazi ekstazu blaženstva božanske ljubavi, koja rađa i obnavlja živote. Afrodita simbolički predstavlja suštu suštinu ženske prirode kao ljubavi i željenosti. „Budi impuls života, koristeći moć svoje božanske lepote i magnetske privlačnosti ljubavi“. Venera Afrodita stoji u središtu mandale ženskog izraza kao „centar ličnosti, neka vrsta središnje tačke psihe, sa kojom je sve povezano, pomoću koje je sve uređeno i koja je sama po sebi izvor energije.“ („Mandala Symbolism“, Jung).  

Boginja ljubavi, pobuđivanjem seksualnosti iznova stvara život, pokreće reproduktivnu energiju. Ljubavni podsticaj ispoljava se kao magnetska privlačnost kroz neodoljivo atraktivnu moć njene božanske lepote. Pošto je Afrodita izvor sveukupne reproduktivne energije u kosmosu, Empedokle je naziva „životodavnom“. Kasnije, u staroj Grčkoj, Afroditi su priznati uglavnom samo njeni spoljašnji atributi: ljubav i erotska želja. Njena uloga kao boginje plodnosti i „provobitne majke svog neprestanog stvaranja“ (The Cult of the Mother Goddess, E.O.James, 1959) bila je potisnuta i zaboravljena. To je imalo za posledicu da je suština Afrodite, u njenom patrijarhalnom obličju, bila filtrirana i iskrivljena, pa je jednostavno postala jedna privlačna i lepa žena, kojoj se „negira“ (odbacuje) svaka veza sa izražavanjem ciklične plodnosti i transformacionim principima prirode.